Prosvetljenje i dinamika
duhovnog preobražaja
Središnja tema
ove knjige tiče se preobražaja ličnosti čoveka koji je doživeo buđenje svog Sopstva.
Svesni smo da se nalazimo na terenu koji je malo istražen. Otuda moramo biti
oprezni kod definisanja ključnih izraza, neophodnih da shvatimo dubinu i
dalekosežnost promena o kojima je ovde reč.
Najpre treba
objasniti pojam prosvetljenja. To je jedan od najnejasnijih i najzamršenijih
pojmova. Prosvetljenje je ujedno cilj, svrha i faza Velikog Dela.
Najjednostavnije poimanje prosvetljenja
je to da je ono sjedinjenje subjekta i objekta posmatranja ili meditacije.
Posmatrač i objekat posmatranja postaju jedno. U trenutku prosvetljenja, koji
je za nas večnost, Ja-svest se gubi, Ego iščezava ili se „sklanja“ i ništa ne
preostaje. To je trenutak potpunog uranjanja ličnog u beskonačni okean
nadličnog. Mi za tren ostajemo bez tačke oslonca, nemajući za šta da se
uhvatimo. Nema nikakvog određenog osećaja, nikakve misli ili doživljaja, nema
distance niti perspektive. Kao da smo potpuno iščezli, utonuli u prazninu, ali
potentnu prazninu.
Patanđali u Joga Sutre (Yoga Sutras) navodi samadhi
(prosvetljenje) kao krajnji stadijum rađa joge. Međutim, treba primetiti da se
samadhi pominje zajedno sa prethodna dva stadijuma joge - darana (koncentracija)
i djana (meditacija), u nizu, gde je to treći i poslednji član. Samadhi je ovde
shvaćen kao nastavljanje i produbljivanje aktivnosti uma započete u darani i
usavršene u djani:
„III, 1: Darana
je učvršćenost duha na neki predmet ili mesto.
III, 2: Djana je
neprekidan tok kontemplacije o tako učvršćenom predmetu ili mestu.
III, 3: Kada se
tako, nakon što se odbace sve forme, odražava samo i jedino suština, a svest o
samom sebi iščezne, to je samadhi.“
Ovo troje
primenjeno zajedno na objekat posmatranja zove se samjama.
U jednom drugom
klasičnom jogičkom spisu – Hatha Yoga
Pradipika, ovako se objašnjava prosvetljenje:
„5. Kao što so,
kada se rastvori u vodi, postaje jedno s njom, tako i kada Atma i um postaju
jedno, to se naziva samadhi.“
Krouli najpre jednostavno
opisuje samadhi kao jedinstvo s Bogom[1], a onda to slikovito
objašnjava:
„I dok u djani
to izgleda kao prosto jedinstvo dve stvari, u samadhiju se čini kao da sve
stvari hrle jedna drugoj i ujedinjuju se. Može se reći da je u djani još uvek
prisutna osobina da je Jedno postojanje suprotstvavljeno Mnogim nepostojanjima;
u samadhiju su Mnoštvo i Jedno sjedinjeni u Jedinstvu Postojanja i
ne-Postojanja.“
Nema (Soror
Nema) o prosvetljenju kaže: „Prosvetljenje omogućava razumevanje postojanja;
ono dolazi kroz mnogo nivoa ili slojeva stvarnosti, na takav način da nam se
jučerašnje istine otkrivaju kao delimične, nekompletne, i korisne samo u
ograničenim okvirima koje smo naseljavali pre nego što smo ’saznali za bolje.’“[2]
Trenutak u
kojem će se desiti prosvetljenje može biti bilo koji. Zašto bi neki trenutak
bio bolji od bilo kog drugog? Čovek je taj koji pridaje smisao stvarima,
događajima i dimenzijama. Zbog čega je Božić specijalan dan? Ili Jom Kipur? Ili
Bajram? Mi smo odredili kada ćemo slaviti neki određeni datum, ali mi smo i
napravili ovaj kalendar kakav jeste. Isto je i sa uslovima. Ne postoje najbolji
uslovi za nešto. Devojka koja stalno traži najbolju priliku za venčanje, nikad
se neće udati.
Sveti Jovan od
Krsta je doživljavao ekstatična stanja prosvetljenja u uslovima u kojima bi
današnji razmaženi građani umrli posle dva dana.
Ne očekujte
ništa, odnosno očekujte sve. Tako će nas prosvetljenje iznenaditi. Ja sam
doživeo prosvetljenje na najbanalniji mogući način. Šetao sam se, potpuno neobavezno,
posle serije dijada (na Intenzivu prosvetljenja u selu Joševa) i odjednom sam,
spontano, počeo da se okrećem oko jednog drvceta. Bez ikakvog naročitog povoda,
kružio sam oko njega, lagano se krećući, i posle par krugova nešto me je „puklo“.
Tada sam znao da je to to. Iako nisam
ništa očekivao i bio spreman na sve, opet me je iskustvo iznenadilo. Ostatak
dana sam bio van sebe, neprestano se smejući, i to smejanje je bilo tako burno
da nisam mogao da se suzdržim, cerekajući se glasno i neobuzdano satima posle
toga, zasmejavajući sve ostale u grupi, uključujući i mastora.
Ali,
prosvetljenje ne mora da se desi na nekom posebnom skupu, u nekom hramu, za
vreme rada neke tehnike. Ono se može desiti uvek i na svakom mestu. Možemo
doživeti prosvetljenje u WC-u, u gradskom prevozu, po povratku kući, ili kada
izađemo iz zgrade na ulicu sa namerom da kupimo novine.
Jednom je bila
dovoljna iskrena izjava jednog od najnaprednijih učenika Sri Činmoja – Abarite,
samo jedna rečenica, kojom je izneo srž, samu istinu o meni, i istog trenutka
osetio sam kao da me je prodrmala struja ili kao da me je ošinuo grom. Celim
putem od Beograda do Novog Sada, sedeo sam u vozu kao omamljen, blažen,
nasmejan, ne mareći ni za svoje telo, ni za okolinu, niti za vreme koje kao da
je stalo. To stanje se nastavilo i po mom dolasku kući, i trajalo je još
nekoliko dana.
Kako opisati
prosvetljenje? Ovo nam izgleda kao nemoguć zadatak. Prosvetljenje je
najindividualnije iskustvo; svako je na svoj način dragoceno i neponovljivo.
Najviše mu se približava poezija. Otuda su sve svete knjige pune prelepe
poezije. Engleski mistik, pesnik i umetnik, Vilijam Blejk, dao je jedan od
najlepših opisa prosvetljenja:
„Videti svet u
zrnu peska,
I nebo u
divljem cvetu,
Držati beskraj
u dlanu,
I večnost u
jednom času.“[3]
No, da li mi
možemo zauvek zadržati taj doživljaj? Da li je moguće spoznati Boga? Ili je to
ipak samo kratak kontakt sa bskonačnim, posle koga se ponovo vraćamo u „surovu“
realnost? Šta zapravo znači spoznati Boga?
Vivekananda
kaže: „Mi sve treba da obavijemo Samim Gospodom, ne pomoću oslepljivanja naših
očiju za zlo, nego pomoću stvarnog viđenja Boga u svemu... U životu i u smrti,
u sreći i u nesreći, Gospod je podjednako prisutan. Čitav svet je pun Gospoda.
Otvorite svoje oči i pogledajte Ga.“[4]
Vivekananda
identifikuje Boga sa našim Sopstvom: „Zašto čovek traga za Bogom? Zbog čega
čovek, u svakoj naciji, u svakom stanju društva, želi savršen ideal negde, bilo
u čoveku, u Bogu, ili bilo gde drugde? Zbog toga što je ta ideja unutar vas. On
je bio vaše vlastito srce koje kuca, a to niste znali; zamenili ste ga za nešto
spoljašnje. Upravo je Bog unutar vašeg vlastitog sopstva ono što vas nagoni da
tragate za Njim, da ga ostvarite. Nakon dugih traganja, ovde i tamo, u
hramovima i crkvama, na zemlji i na nebu, najzad se vraćate, dovršavajući krug,
od tačke iz koje ste započeli do vaše vlastite duše i uviđate da je Onaj za
kojim ste tragali po celom svetu, za kojim ste plakali i molili se u crkvama i
hramovima, na koga ste gledali kao na misteriju svih misterija, skrivenog negde
iza oblaka, najbliži od svih, da je On vaše vlastito Sopstvo, stvarnost Vašeg
života, tela i duše. To je vaša vlastita priroda.“[5]
Važno je
naglasiti da postoji velika raznolikost u pogledu siline, dubine, trajanja,
efekata i strukturnih promena u ličnosti prosvetljenog. Možemo govoriti o
čitavim klasama i stepenovima prosvetljenja koje neko doživi.
Svako
prosvetljenje ima uticaja na prosvetljenog, i to kako na njegovu ličnost tako i
na telo. Taj uticaj može biti vrlo blag i postepen ili gotovo trenutan i buran.
Može imati i trajne, radikalne posledice po dotadašnju lićnost, što dovodi do
trajne promene strukture ličnosti. Složićemo se da se u svim slučajevima
primećuje promena u strukturi ličnosti, odnosno reč je o određenom restrukturisanju ličnosti. Međutim,
bitno je zapaziti da ova promena strukture povlači za sobom i promenu u dinamici razvoja ličnosti.
Prosvetljenje
je uvek recentriranje ličnosti, što
se može objasniti kao prelazak sa Ego-centričnosti na Sopstvo-centričnost.
Centar svesti postaje Sopstvo, koje je prirodno središte i celina ličnosti. Prosvetljenje
je istovremeno i osvešćenje. To je prolom svesti, erupcija koja za posledicu ima osvešćenje Sopstva.
Upravo to osvešćenje Sopstva, svesnost Sopstva kao istinskog centra svesti, zovemo
Khabs. Otuda pod Khabs-om ne treba razumeti Sopstvo kao takvo. U svakom čoveku
postoji Sopstvo, ali malo njih je zaista svesno Sopstva. Teorijski, mi znamo da
postoji Sopstvo, ali to je za nas samo jedna potencijalnost, apstraktan pojam,
sve do trenutka kada zaista iskusimo Sopstvo u nama samima. To je trenutak
prosvetljenja, što je direktno iskustvo, osećaj koji nedvosmisleno potvrđuje da
se desilo nešto dramatično, nešto što radikalno menja naše dotadašnje poimanje
univerzuma i nas samih.
Ključno pitanje
koje se postavlja jeste: šta se tačno dešava neposredno posle prosvetljenja, kao njegov efekat, što uzrokuje promene u
strukturi ličnosti? Drugim rečima, koji je smer, dinamika i obuhvatnost promena
do kojih dolazi posle prosvetljenja? Tačnije, kakav je uticaj prosvetljenja na
ličnost i organizam prosvetljenog? Kako se te promene oblikuju? Čime su one
određene? Na kraju, ono što je najvažnije pitanje: šta je ono što nastaje kao
proizvod tih promena?
Da li u
postojećim teorijama ličnosti negde postoji arhetip za dinamiku duhovnog
razvoja? Da li postoje negde klice ili koren čovekove duhovne težnje i klice
ili koren Khabs-a i Khu-a? Ovo je pitanje ključno jer je to jedno od pitanja na
kojem su se lomila koplja mnogih mističnih učenja. Možemo postaviti najmanje
dve pretpostavke. Prva pretpostavka jeste da u svakom čoveku postoji klica,
seme ili koren Khabs-a i Khu-a, kao potencijal, te se u izvesnim, nama još
nepoznatim okolnostima, i u određenom pogodnom trenutku, to seme aktivira i ono
što je dotad bio samo potencijal kreće da se razvija i buja.
Druga
pretpostavka je da ne postoji u svakom čoveku takva semena ideja Khabs-a i Khu-a,
već samo kod predodređenih ili odabranih pojedinaca.
Razmotrimo obe
navedene pretpostavke.
Prva
pretpostavka ima za osnovu gledište prema kojem svi ljudi imaju istu psihičku
strukturu. Druga polazi od toga da između ljudi postoje određene razlike u
psihičkoj strukturi.
Ako je prva od
njih tačna, tada tvrdimo da postoje određene semene ideje Khabs-a i Khu-a,
smeštene negde u nesvesnom, koje se u pogodnom trenutku aktiviraju i tako
započinje proces duhovnog preobražaja, koji zatim dovodi do osvešćenja Khabs-a
i formiranja Khu-a. Ako je tačna druga pretpostavka, tada možemo ustanoviti da
se ljudi dele na one koji imaju semene ideje Khabs-a i Khu-a i koji će možda,
pod odgovarajućim stimulativnim okolnostima, osvestiti svoj Khabs i formirati
svoj Khu, i one koji to nemaju čak ni u semenoj formi.
Iz druge
pretpostavke se izvodi gledište prema kojem se ljudi dele na svete i profane,
na odabrane i obične. Ali, to znači da smo mi svi unapred određeni, i da između
nas postoji nepregledna i nepremostiva provalija, tako da su neki od nas
predodređeni za Veliko Delo, a ogromna većina nije. Odavde se može izvesti
zaključak da nemaju svi ljudi istu psihičku strukturu, već da postoje
(najmanje) dva jasno odvojena tipa psihe kod ljudi.
Ali,
istraživanja genoma i saznanja o strukturi DNK pokazuju da sve ljude ujedinjuje
ista genetska struktura i da ljudi dele istu „genetsku svest“. Istraživanja
koja je Jung vršio dugo godina na svojim pacijentima navela su ga da osmisli
koncept kolektivnog nesvesnog. Na nivou kolektivnog nesvesnog ljudi su
međusobno povezani. Međutim, iako ova naučna saznanja idu u prilog prvoj
pretpostavci, nisu dovoljna da bismo usvojiti prvu pretpostavku kao tačnu. To
znači da u svakom od nas postoje semene ideje Khabs-a i Khu-a, samo se ne zna
kada i pod kojim uslovima će se one aktivirati. Ostaje fundamentalno pitanje:
zašto mnogi ljudi nikada neće doživeti prosvetljenje i spoznati Boga u sebi?
Odnosno, zbog čega postoji toliki jaz između prve i druge klase ljudi?
Ako prihvatimo
da semene ideje Khabs-a i Khu-a postoje u svima nama, zašto se one u nekima od
nas razvijaju, a u nekima ostaju na nivou potencijalnosti? Ako ove ideje
postoje, pitamo se gde se nalaze one u konceptu ličnosti? Koji strukturni
delovi odgovaraju pojmovima Khabs-a i Khu-a?
Postojeće
teorije ličnosti, uključujući i Jungovu, ne objašnjavaju dovoljno ovu dinamiku
preobražaja ličnosti i poreklo i uzrok iniciranja tog procesa preobražaja. Nas
zapravo interesuje šta je tačno okidač koji pokreće čitav taj proces. Ne
govorimo o spoljašnjim okolnostima, već o unutrašnjem mehanizmu koji uzrokuje
inicijaciju.
[1] Analizom reči: Sam-adhi, što
znači:’ sa Bogom.’ ’Adhi’ je iskvareno ’Adni’ odnosno ’Adonai’, što je na
hebrejskom jedan od naziva Boga.
[2] Nema; The Way of
Mystery, Llewellyn Publications, St
Paul, Minnesota, USA, 2003, str. 27.
[3] Blake William:
Auguries of Innocence, Poets.org, sajt: http://www.poets.org/viewmedia.php/prmMID/19362
[4] Vivekananda, Svami: Meditacija, Izdavač: Ivan Antić, Kragujevac, 2004., str. 120.
[5] Bass, dr Stanley: Vivekananda
on Man's True Spiritual Nature, sajt: http://www.drbass.com/vivekananda.html
Posts
No comments:
Post a Comment